Наша школа
Територија данашње Војводине за време турске владавине је опустела. Поново насељавање почиње 1720. године са не баш великим успехом.
Из Кунхеђеша (Мађарска) и делом из Тисабуре 1785. године стиже 211 породица у Фекетић-Пустару. Ново насеље добија име (Фекетехеђ) Фекетић.
Из црквених записа нам је познато да образовање деце почиње већ у години насељавања. Школа је радила у оквиру цркве са једном учионицом и једним учитељем. Година оснивања фекетићке школе је 1785. Настава на мађарском језику припадала је од почетка до краја Првог светског рата (тачније до новембра 1920) у црквени делокруг.
Две наставничке похвалнице из 1791. год. су доказ да је тада већ постојало посебно одељење за женску и мушку децу.
У оквиру четворогодишњег образовања,1805. год. два учитеља раде са мушком децом и један са женском децом. Организација школе се у наредних 65 година не мења.
Број деце из године у годину расте. Школа која је изграђена приликом оснивања села, све више пропада, постаје тесна, а дешавало се да је понека школска зграда у бури историје изгорела, да је уништена за време револуције 1848-49. године, зато је током XIX века изграђено неколико ,,школских“ зграда.
Године 1820. досељавају се Немци евангелистичке и реформатске вере. Њихово образовање се такође одвија у оквиру дотичне цркве.
На крају 19 . века деца су обавезна да похађају школу до своје 12 године тј. основно образовање траје 6 година. Поново је било нужно проширивање школског простора.
Школа "Такач" из 1889.
Од септембра 1913. г. фекетићка реформатска школа броји седам учионица и има седам учитеља. Други и трећи разред је мешовит док у првом и у комбинованом петом-шестом разреду дечаци и девојчице иду у (посебан разред) посебно одељење.
Први светски рат доноси огромне промене на сваком пољу живота. Војводина, уједно и Фекетић, 25. новембра 1918. године постаје део нове државе, Краљевине СХС. Године 1920. школа постаје државна. Настава се изводи на српском, мађарском и немачком језику.
Други светски рат и његове историјске последице доносе нове значајне промене. Немачко становништво се исељава, уместо њих стижу досељеници из Црне Горе,па се 1948. г. формирају две управе (два руководства) посебно за нижа и виша одељења. Обавезно основно образовање траје седам година. Године 1952. излази нови закон. Две управе се спајају нова, сада већ осмогодишња школа добија име по народном хероју Другог светског рата Николи Ђурковићу. Већ 1953. год. школа броји 23 одељења, 15 на мађарском и 8 на српском наставном језику. Број ученика непрекидно расте. Школске 1960/61. има их 1000. Школи припада и забавиште које до 1962/63. шк. године ради као истурено одељење у Новом Селу.
Настава се изводи у пет старих зграда, које су се изградиле још на крају 19. и на почетку 20. века. Недостатак просторија је значио велики проблем. После дугог одлагања 31. августа 1977. год, сопственим снагама (месни самодопринос грађана) и помоћу надлежног покрајинског органа, коначно је започела изградња нове школе у ширем центру, на месту некадашњег гробља.
Настава у новој школској згради почела је 1. септ. 1979. год. Свечано отварање је одржано 18. октобра.
Наша нова савремена школска зграда располаже са унутрашњим простором од 3646 квадратних метара. Окружује је лепо уређено двориште, парк,кошаркашки и фудбалски терен. Настава се изводи на српском и мађарском језику. Радимо у две смене. Деца са посебним потребама иду у специјална одељења.
Школа има 10 стручно опремљених учионица, 6 кабинета,савремено опремљену салу за информатику,школску библиотеку, канцеларије, ђачку кухињу са трпезаријом и огромну халу у којој се изводе приредбе.
У саставу школе је савремено опремљена спортска сала, која је предата намени 2003. године. Салу користи и Месна заједница.
Школску 2006/07. год. похађало је 396 ученика са којима је радило 38 просветних радника.
Поносни смо на богат културни и спортски живот наше школе. Наши ученици учествују у раду више од десет секција и постижу лепе резутате на разним такмичењима.
Од пре неколико година смо у братском (другарском ) контакту са Реформатском основном школом из Кунхеђеша и са Основном школом ,,Габор Арон“ из Кочера (Мађарска).
Највећа брига нам је што се број ученика из године у годину смањује.
